Dukat
Vreme mi se deli na "pre završnog" i "posle završnog ispita" za osmake. Do tada da mi kao roditelji ostanemo normalni, a posle će nam valjda biti bolje, kad se sve završi i, nadam se, legne na svoje mesto. Da li su svi roditelji pod ovakvom tenzijom? Čini mi se da deca nisu toliko napeta koliko mi matori. Spremamo se na ovo od septembra prošle godine, znamo šta nas čeka, pripreme se taman zalaufale kad nas je sustigla korona. A onda... ne znam koliko različitih informacija na dnevnom nivou. Ne znaš da li ti je bolje da budeš u toku ili da se isključiš i sačekaš konačnu presudu. I stvarno ima težinu presude, ruke ti vezane, ne možeš ništa i čekaš da ti o sudbini deteta odlučuje neko ko na to ponajmanje ima pravo. Ostani pribran da na decu ne bi preneo strah, nervozu i tremu. Koliki smo šok svi kao porodica doživeli od onog onlajn probnog završnog bolje da se ne sećam. Da li da kroz to opet prolazimo u slučaju da odluče da završni bude odrađen na isti način ili da ipak bude u školi, koliko je to fizički i psihički bezbedno? Mi majke smo predodređene na negativne misli, šta ako ne bude po planu, šta ako deca ne budu uspela da upišu željenu školu i smer? Kako bi u tom slučaju tekle stvari, kako bi to na decu uticalo, hoće li biti motivisani? Jesu li oni sa nepunih 15 zreli da donose odluke, da li su svesni odgovornosti koja je sada samo na njima, usmerena na dva sata rešavanja testa? Kroje li sudbinu ta dva sata straha, strepnje, koncentracije? Mislim da smo im već dosadili konstantnim pričama o (ne)uspehu, motivaciji i borbi koja mora biti podjednaka, kako u prvom tako i u poslednjem trenutku tog ograničenog vremenskog perioda. Pa i mi se sada i sa 40 lomimo oko izbora, a mnogo toga smo iskusili. Često nas dvoje razmišljamo o tome koji su ispravni životni putevi. Koliku, u stvari, prekretnicu predstavlja ta srednja škola i okruženje u njoj. Odavno smo ugovorili tu žurku koju ćemo napraviti kada se sve završi. Pre neki dan su nas pitali hoće li je biti ako rezultat ne bude očekivan. Ponosna sam na mog bradonju i odgovor koji je tada dao, a meni ulio dodatno ohrabrenje. Navodeći naše životne primere koji su daleko iznad svake teorije. On je završio srednju medicinsku školu, pa je danas duboko zagazio u programiranje, a ja sa, najpre, završenom gimnazijom stacionirana u vrtiću kao vaspitačica. Ni on ni ja to nismo mogli da naslutimo sa 15. Životne puteve biramo u hodu, sami, ne biraju oni nas. Tako i treba da bude. Ne bi ni valjalo da iste stavove imamo sa 15, 20 i 25. Ono što je neoborivo je to da gde god bio, treba da budeš svoj, budeš najbolja verzija sebe, pronalaziš sebe u stvarima koje te ispunjavaju. Onda će i ona zvezda koja sija iznad, samo za tebe, osvetliti tvoj put. Sreća i uspeh nisu ukalupljeni u smer u srednjoj školi. On je još jedan test, potvrda ili podstrek. Možda i iskušenje nezaobilazno. Možda vrata koja otvaraju nove vidike. Zato nema mesta strahu. Kako bude - baš je tako i trebalo! Zaista verujem da se sve u životu dešava s nekim razlogom i da ima smisla. Zato, žurke će svakako biti, da ste vi nama živi, zdravi i nasmejani, mama i tata su podrška zauvek 🍀💗
Ovaj dukat je zbog njih umešen, da razvedri dan i donese sreću na probnom testu iz matematike.
Potrebno:
- pola kocke kvasca
- 200 ml mlakog mleka
- kašičica šećera
- 600 gr brašna
- 2 kašičice soli
- 2 jajeta
- 100 gr kisele pavlake
- 100 ml ulja
- 350 gr feta sira
- 100 gr tanko sečene slanine
Kvasac rastopiti sa kašičicom šećera i kašikom brašna u toplom mleku. Ostaviti par minuta da se podigne. U brašno dodati so, pavlaku, ulje i 1 celo jaje i 1 belance (1 žumance ostaje za premazivanje). Na kraju i kvasac. Umesiti testo i ostaviti pokriveno pola sata. Za to vreme pripremiti slaninu i feta sir (izgnječiti ga viljuškom). Testo podeliti na 15 loptica. Svaku razvaljati i zaseći kao što je prikazano na slici. Filovati sirom, staviti preko slaninicu i urolovati. Samo prva se zavije u puža, sve ostale rolnice se "obmotavaju" oko puža.
Коментари